Da bar mogu jesti što god i koliko god poželim
Zovem se Lovro i idem u 5.b razred. U ovo vrijeme, prije tri godine, u moj život došao je nepozvani gost. I ostao… jer nikada neće otići. To je dijabetes.
U početku mi je bilo teško. Mama je stalno plakala. Na puno stvari sam morao paziti: kada jedem, što jedem, kakvi su mi šećeri, jesam li si dobro dao inzulin… Život mi se jako promijenio. Već u bolnici sam naučio izmjeriti šećer i dati inzulin.To i nije bilo tako teško. Teže je bilo izdržati bez čipsa i gricki.
Nakon tri godine malo je lakše. Zdravo se hranim i to mi je ok. Šećeri su mi uglavnom dobri jer pazim što jedem. Mama mi skoro svaki dan peče kolače od bademovog i kokosovog brašna s posebnim šećerom. Za njih si ne moram dati inzulin. Uzmem ja ponekad i ono nezdravo, ali u puno manjim količinama nego moji prijatelji. Još uvijek mi je najdraža Milka čokolada, a posebno se radujem sladoledu.
Dobra je stvar što ponekad idem na susrete dijabetičara i kampove gdje sam upoznao puno novih prijatelja. Tada mi je lakše jer znam da nisam sam. Postao sam i hrabriji jer me nije strah vaditi krv i stalno se bockati. Mogu ja živjeti sa dijabetesom, iako ne volim puno o tome pričati.
Volio bih da se u budućnosti nađe lijek za dijabetes. Tada bih mogao jesti sve što poželim i koliko poželim… bez straha.
Lovro Novoselović, 5. b
Fotografije: Udruga Brodski slatkiši